Milanković- nepravedno zapostavljeni Um srpske nauke

 Milanković je rođen u Dalju, blizu Osijeka. Pohađao je Bečki tehnološki institut, diplomirao je građevinu i stekao doktorat iz tehničkih nauka. Kasnije je radio u čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je vijadukte, akvadukte, brane, mostove i druge građevine od očvršćenog betona. Nastavio je da se bavi građevinom u Beču sve do 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, racionalna mehanika, mehanika nebeskih tela, teorijska fizika. Ova ponuda je prekretnicu u njegovom životu. Iako se bavio istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom armiranog betona, odlučio je da se fokusira na fundamentalna istraživanja. Doselio se u Beograd nakon čega su usledila dva rata. Kada je 1914. izbio rat, austrougarska vojska prmestila je Milankovića u Nesider, potom I u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Njegova interesovanja su se menjala i usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio u Budimpešti, posvetio je svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju koja je objavljena 1920. godine, u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti u Parizu pod imenom ,,Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima”. Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u svetu nauke, najvećim delom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je veliki meteorolog i klimatolog Vladimir Kepen u saradnji sa svojim zetom Alfredom Vegenerom predstavio krivu u svom radu. Posle ovih prvih priznanja, Milankovoć je pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: priručnik iz klimatologije I priručnik iz geofizike. Za nju je napisao uvod Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata, koja je objavljena na nemačkom I prevedena na ruski. Za drugu knjigu Milanković je napisao četiri odeljka u kojima je formulisao svoje teorije: teoriju glacijalnih perioda I teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova. Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite. Ludvig Pilgrim Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno završenana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom podeljeni u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom. Početak rata u Jugoslaviji 1941. godine završeno je štampanje obimnog i najznačajnijeg dela- ,, Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba” na 626 strana, koji objavljen u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski.
Kritike teorije ledenih doba počele su pedesetih godina. Potekle su uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u zemljinoj orbiti I suviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, istraživanja sedimenata duboko u morima šezdesetih I sedamdesetih godina dovela su do široke potvrde Milankovićevih tvrdnji, jer je otkriven perioditet (100.000 godina). Veliki um Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu ,,Nauka” objavljeni konačni rezultati iscrpnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni ili ne. Utvrđeno je da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih doba. Milankovićevi radovi tada su postali predmet proučavanja timova stručnjaka, pošto je njegov rad duboko zadirao u probleme viših naučnih disciplina. 1988. godine Italiji organizovan je naučni skup ,,Ciklo-stratigrafija”. Na pomenutom skupu I zvanično je promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja i koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta. Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, dve knjige za širu čitalačku publiku: prva - Kroz vasionu i vekove govorila je o razvoju astronomije I druga, Kroz carstvo nauka, koja se bavila razvojem nauka.
Milutin Milanković je uradio i predložio reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Detaljno je pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa. Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: Uspomene, doživljaji i saznanja. Ova autobiografija nije prevedena na engleski jezik. Njegov sin, Vasko Milanković napisao je biografsko delo: Moj otac, Milutin Milanković. 1920. godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je član Nemačke akademije Naturalista, član mnogih naučnih društava u zemlji i u inostranstvu. Milutin Milanković bio je jedan od malobrojnih profesora koji je odbio da popiše Apel srpskom narodu kada su okupacione vlasti to od njega tražile.
Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta objavio je da se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je ,,vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora”. I on je dobar pedagog, ali ,,predavanja jedva otaljava”. Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakva zanimanja za to. ,,Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik". Jedan od najcitiranijih naučnika svih vremena u svetu bio je upravo Milutin Milanković.