Obeležen Svetski dan pozorišta

Svetski dan pozorišta se na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI) od 1961. godine obeležava širom sveta. Na taj dan pozorišni poslenici organizuju razne pozorišne manifestacije na kojima se tradiciopnalno čita međunarodna poruka koju, na poziv Međunarodnog pozorišnog instituta, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. Ove godine poruku je napisao poljski pozorišni i operski reditelj Kšištof Varlikovski.

Poruka Kšištofa Varlikovskog povodom Svetskog dana pozorišta 2015.

Pozorišne pregaoce najlakše pronalazimo van pozorišta. To su obično oni koji pozorište ne koriste kao mašinu za reprodukovanje klišea i konvencija. Oni pronalaze pulsirajuće izvore i žive tokove reka koji prividno zaobilaze pozorišne dvorane gde se svakodnevno okupljaju legije ljudi u nastojanjima da podražavaju nekakve svetove. Imitiramo, umesto da stvaramo vlastite svetove koji treba da su fokusirani, čak i da zavise od debate sa publikom i njenih reakcija; ti svetovi protiču skriveni a pozorište jedino ima moć da ih otkrije. Takve vodiče nalazim uglavnom u prozi. Stalno i svakodnevno razmišljam o piscima koji su, pre stotinak godina, proročki, iako oprezno, opisali sumrak evropskih bogova kοji je našu civilizaciju ostavio u tami, do danas nerazjašnjenoj. Mislim na Franca Kafku, Tomasa Mana i Marsela Prusta. Danas bih ovoj grupi proroka dodao i Džona Maksvela Kucija.

Njihovo zajedničko osećanje nebranjenog kraja sveta, ne planete, već modela međuljudskih odnosa, poredaka i pobune, sada nas snažno prati. Nas, koji živimo posle završetka sveta. Nasuprot kriminalu i konfliktima koji se razbuktavaju sve više i više da ni sveprisutni mediji sa njima ne drže korak. Ali ovi požari brzo postaju dosadni, neopozivo nestaju iz medijskih izveštaja, a mi ostajemo bespomoćni, prestravljeni, opkoljeni. Više ne uspevamo da gradimo kule, a zidine, kοje tvrdoglavo podižemo, ne brane nas ni od čega, naprotiv, same traže zaštitu i brigu trošeći najveći deo naše životne energije. A mi nemamo snage ni da pokušamo da vidimo šta je iza kapije, iza zida. I samo zbog toga treba da postoji pozorište i u tome da traži svoju moć. Da zaviruje tamo gde je gledanje zabranjeno.

„Predanje pokušava da objasni neobjašnjivo. Pošto ono proističe iz istinite podloge, mora u neobjašnjivom i okončati“ – reči koje je Kafka uzdigao do metamorfoze predanja o Prometeju snažno se odnose na to kakvo pozorište treba da bude i takvom pozorištu, koje treba da ima početak u dubini istine i da pronalazi kraj u svim njegovim delatnicima, onima na sceni i onima u publici, čestitam svim srcem - zaključuje se u poruci.