Marko Marinović - od Morave, preko Valensije, do Šumadije

Kao prvo pojačanje Radničkog predstavljen je Marko Marinović, dotadašnji plejmejker Levskog iz Bugarske. Klub iz prestonice Šumadije je objavio tada da je ugovorena saradnja na godinu dana, sa klauzulom da ostane član ekipe, zavisno od obostranih ambicija.

U razgovoru za klupski sajt, Marinović odgovara kojim je informacijama raspolagao - u kakvu sredinu dolazi, predstavlja sezonu u Levskom, sažima karijeru pre Bugarske, govori o afirmisanju u domaćim ekipama, priseća se najranije faze razvoja i kako mu je izgledala košarkaška lopta i ova igra kada je bio dete, poverava kako je doživljavao pozive selektora, iznosi obaveze koje mu je namenio stručni štab i, naposletku, upoznaje nas sa motivom da se sem organizovanja igre na parketu bavi i organizacijom porodičnog života.

Marinović: Bio sam na odmoru sa porodicom kada me je menadžer obavestio o mogućnosti saradnje. Iskreno, nisam mnogo razmišljao i odmah sam prihvatio iz dva razloga: zbog blizine i izazova naredne sezone.

O tome kakvim je informacijama raspolagao - u kakvu sredinu dolazi, Marinoić kaže:

Marinović: Odavno pratim Radnički. Drago mi je da postoji klub iz Šumadije koji može da parira evropskim ekipama. To se pokazalo prethodnih sezona. Nije bilo potrebno da se dodatno raspitujem jer sam dosta toga znao, što iz medija, što od drugara koji su ovde igrali. Što se tiče sredine, moram da kažem da je ovo jedan od retkih gradova koji je doslovce stao uz svoj klub. Drago mi je što su utakmice uvek vrlo posećene.

U Šumadiju je došao iz Bugarske. Predstavlja nam kakvu je sezonu imao u Levskom - pojedinačni i ekipno. Statistika koju smo objavili pokazuje da je odigrao 54 zvanične utakmice. U prvenstvu je odigrao 38 utakmica (prosečno 26 minuta, indeks 13,5), po utakmici je beležio 16 poena, pet asistencija i 3,2 skoka. Za Levski je odigrao i 16 utakmica Balkanske lige, bio je 30 minuta na terenu u proseku, sa 15 poena, šest asistencija i 3,4 skoka po susretu.

Marinović: Odigrao sam preko 70 utakmica, računajući i one u pripremnom periodu. Individualno, sezona je bila odlična, što govori i statistika. Ekipno, krivo mi je što smo igrali tri finala, a ostali bez ijedne medalje. Smatram da smo u finalu prvenstva bili pokradeni, trebalo je da "skinemo" Lukoil sa trona. Suđenje nije bilo korektno.

Popularni Malina sažima karijeru pre Bugarske i prenosi nam kako pamti taj period dokazivanja van Srbije.

Marinović: Prve godine sam kao osvajač Jadranske lige otišao u špansku Đironu. Sa tim timom osvojio sam Fiba Evročelendž. Zatim, redom Menorka, Valensija, sa kojom sam osvojio Uleb kup, Alba iz Berlina, Krasnaja Krila, i Jenisej. Najjači utisak mi je ostavila Valensija. Ekipa sa kojom sam osvojio Uleb je bila neverovatna, počev od Koste Perovića, Rafe Martineza, Nanda De Kola, Meta Nilsena, Florana Pijetrusa, Viktora Klavera, Tomasa Kelatija i ostalih, na čelu sa trenerom Nevenom Spahijom. Postojala je ta hemija u timu, i za mene je ta sezona ostala kao najupečatljivija. A grad je priča za sebe, i svakom bih preporučio da ga poseti.

U domaćim okvirima, najviše je bio u žiži javnosti noseći dres Refleksa, kasnije i Zvezde. Te godine su po izazovu najsličnije ovome što ga čeka u dresu Radničkog, nastupao je na Jadranu, ali i u Evrokupu. O afirmisanju u domaćim ekipama Marinović kaže:

Marinović: U Refleksu smo imali mladu ekipu, željnu dokazivanja i prve godine osvojili smo Kup, a sledeće i Jadransku ligu. U Uleb kupu smo oba puta ispali u četvrtfinalu. Što se tiče sezone u Zvezdi, izgubili smo dva finala od Partizana, ali smo ih namučili. Tek posle pete utakmice Partizan je pobedio.

Marinović je ponikao u Borcu, gde je proveo četiri godine. Prisećajući se te faze razvoja, govori nam kako je zapravo zagazio u ove vode koje su ga odvele do evropske profesionalne scene.

Marinović: "Oprao sam ruke u Moravi". Počeo sam u školi košarke Čačak (danas je to Mladost), zatim prešao u Borac. Sa mlađim selekcijama osvojio sam par srebrnih i bronzanih medalja i sa 15 godina priključio se prvom timu Borca. Tada počinje moja profesionalna karijera. Poslednju godinu u Borcu uspeo sam da vratim ovaj klub u prvu ligu, a potom sam prešao u FMP.

Danas je ponosni tata Ilije, a posle 13 godina profesionalne karijere, podseća se i kako mu je izgledala košarkaška lopta i ova igra kada je bio dete, kada i kako se vezao za košarku.

Marinović: Čim mi se sin rodio rekao sam mu da uzme loptu u ruke. Šalim se, naravno, ali tako je vreme došlo. Žao mi je što nema više dece na terenima koja bi, kao što sam i ja to nekada radio, trčala po ceo dan za loptom. Mada danas nema ni adekvatnih terena, ali to je sve povezano. Takođe mi se ne sviđa što su deci toliko dostupni kompjuteri, telefoni i ostala moderna tehnologija koja, da li srećom ili nesrećom, nije postojala u moje vreme. Toliko sam voleo sport da sam od četvrtog do osmog razreda osnove škole trenirao i fudbal i košarku uporedo. Tek po završetku škole odlučio sam se samo za košarku. I drago mi je zbog toga.

Te profesionalne vode, kojima bi neki mladi ljudi u publici Radničkog i da se bave, odvele su ga i do nacionalne selekcije. Bio je član reprezentacije U20 (učestvovao na Evropskom prvenstvu 2000. godine), univerzitetske (osvojio Univerzijadu 2003) i A tima (sa Srbijom i Crnom Gorom učesnik Svetskog prvenstva 2006). Marinović nam poverava kako je doživljavao pozive selektora i koliko su ti reprezentativni dani činili da postane ovo što je danas.

Marinović: Svim mladim sportistima je cilj da nekada u budućnosti nose dres reprezentacije, svih selekcija, a nekmoli A tima. Bio sam vrlo ponosan. Neverovatan je osećaj zastupati svoju zemlju na nekom od takmičenja. Naravno da mi je učešće u reprezentaciji pomoglo, pogotovo što smo mi košarkaška zemlja. Sve nacije nas gledaju sa određenom dozom pošovanja, zbog onoga što smo ranije osvajali i što ćemo, nadam se, i ubuduće raditi. Pratim reprezentaciju, to mi je u prirodi. Današnji tim, u kojem je i naš član Kalinić, je mlad, i nadam se da ćemo napraviti dobar rezultat.

Od 12. jula Marinović je igrač ABA ligaša iz Kragujevca, a mesec dana potom na treninzima je počeo da preuzima obaveze koje mu je namenio stručni štab. Pred prvu prozivku izjavio је da još uvek voli da se dokazuje i da veruje u mlađe saigrače.

Marinović: Svi očekuju puno od mene, što je i realno jer sam najstariji, samim tim i najiskusniji. Jednu stvar mogu da garantujem - borićemo se do kraja da ostvarimo što više pobeda. To očekujem od sebe i od svojih saigrača. Treninzi su mnogo naporni u ovom periodu. Ujutru trčimo, a popodnevni treninzi su košarkaški. Svi jedva čekamo da počnemo sa utakmicama. Puno se trenira i momci daju sve od sebe. Nadam se da će se mukotrpan rad isplatiti i da ćemo ostvariti dobar rezultat. Ne bih da prognoziram unapred. Uz podršku navijača, po kojima je Kragujevac prepoznatljiv u regionu, priželjkujem dobre rezultate. Ceo tim stremi tome. A što se tiče igre, mislim da ćemo igrati brzu košarku, sa puno trčanja i jakom odbranom.

Slobodno vreme mu je svedeno, ali rođenjem sina ima divan motiv da se sem organizovanja igre na parketu bavi i organizacijom obogaćenog porodičnog života.

Marinović: Ovo zvuči kao fraza, ali zaista svaki slobodan trenutak provodim sa porodicom. Sin Ilija mi je ulepšao život. Motivisao me je da se još više borim i treniram. Kragujevac nije veliki, ali je veći od Čačka i pruža više mogućnosti. Išli smo u Veliki park, obilazimo šetališta, tržne centre, trudimo se da obiđemo što više mesta. A povremeno odemo i u moj rodni Čačak.

Izvor: kkradnicki.rs