RADIVOJE RADAKOVIĆ DIVAC ZA IKRAGUJEVAC: „ Kragujevac je za mene mnogo više od rodnog grada. On je izvor i predmet moje ljubavi, pripadnosti, simbol sjedinjenosti “

Više te poznaju po nadimku, nego po pravom imenu, kako si ga dobio?
-U osmom razredu, trenirao sam basket i zaista sam ličio fizički na Divca. Čak nam je i hod bio sličan...za razliku od visine i košarkaškg umeća☺ Jedan od starijih momaka u klubu prvi je primetio.."Vidi, ovaj mali isti Divac...". Onda je krenulo i u Momi (moja osnovna škola). U prvo vreme mi to i nije prijalo...činilo mi se da je u pitanju sprdnja, stideo sam se, čak i ljutio, da bi vremenom to postalo više od nadimka, moj znak raspoznavanja praktično. Nosim pomalo starinsko ime, kojim se danas ponosim, pre svega što je to Njegoševo svetovno ime i ime jednog od navećih junaka epske poezije, deli Radivoja...međutim, u to vreme je bilo značajno drugačije, a i mnogo posle toga, sve do postdiplomskih dana, ljudima, a i meni bilo je izgleda mnogo lakše da me zovu Divac, pa je tako ostalo i do dan danas, čak i u okviru najbližeg okruženja i porodice, Samo što me sada uglavnom zovu Diki, ili Diksi...

Iza tebe je impozantna biografija, na koju titulu si najponosniji?
-To ste vi rekli. Hvala. Ja i ne gledam na to tako...imao sam malo više sreće od drugih, verovatno. Zaista sam imao sreće da učestvujem u mnogim uspešnim sportskim akcijama u više sportova i zahvalan sam dragom Bogu na tome! Svakako je to titula prvaka Evrope sa odbojkaškom repezentacijom.

Pored sporta, baviš se i naukom, stalnom ličnom edukacijom? Kolio je to bitno u današnjem vremenu?
-Naravno. Vokacijski, ja sam pre svega profesor, nadam se negde i naučnik...u prirodi i karakteru, s obzirom na to da sam adrenalinski zavisnik, trener. To su neodvojivi segmenti moje ličnosti, mog bića. Čini mi se da ne bih mogao ni bez jednog, ni drugog. Sve što sam uradio u svom profesionalnom životu , dugujem edukaciji i stalnoj potrebi za novim saznanjima, učenjem i usavršavanjem, u permanentnoj težnji da budem bolji. Bolji, pre svega od sebe, a onda i od drugih...Tako da je smatram suštinski bitnim faktorom uticaja na uspeha, bez obzira na današnje mehanizme i načine kojima se uspeh može postići...prema tim načinima za postizanje uspešnosti i usponu na društvenim lestvicama gajim prezir i više od toga! Naravno, neizostavna je zahvalnost Bogu i roditeljima za talenat (ako ga uopšte imam), koji za mene predstavlja srž i seme svakog uspeha.

U kojim sportovima si bio kondicioni trener i gde si ostavrio najzapaženije uspehe?
-Uh. Bolje da navedem gde nisam...Ovako na prvu: Fudbal, košarka, odbojka, futsal, skijanje, tenis, snoubord, ples. Čak sam spremao i neke pripadnike specijalnih jedinica... O rezultatima i eventualnim uspesima više volim da sude drugi. Svakako, moj profesionalni život vezan je apriori za fudbal, ali najviše ga je obeležila odbojka.

Koliko ti Kragujevac pomaže u poslu kojim se baviš?
Ne znam da li dobro razumem pitanje, ali odgovoriću ovako... U nekom formalnom, administrativno - birokratskom smislu, ne pomaže mi, niti mi je ikada pomagao, niti ja to očekujem od bilo koga. Primera radi od struktura gradskih vlasti, nekadašnjih, sadašnjih..(Istine radi, iz toga izdvajam jedino nekoliko klupskih uprava: FK i KK Radnički, KMF Ekonomac, koje su tokom ovih godina verovale u neki moj kvalitet i znanje i sa kojima sam sjajno sarađivao. Druga je priča kada se radi o Univerzitetu u Kragujevcu i mom velikom prijatelju i praktično mentoru u svetu nauke, rektoru, profesoru Nenadu Filipoviću. Tu imam samo reči hvale i ta podrška, saradnja i razumevanje svih ovih godina daju mi neizmernu energiju i podstrek za rad i uspeh. ...Što se sporta tiče, empirija mi govori da sam daleko cenjeniji, recimo u Beogradu, ili preko. Da, primera radi, sportske nagrade i priznanja u mom gradu dobijaju neki drugi ljudi, ali me to uopšte ne pogađa, niti kome zavidim, verovatno to tako treba. Srećan sam i zadovoljan i bez toga.To i nije moje doživljavanje i poimanje Kragujevca. Kragujevac je za mene mnogo više od rodnog grada. On je izvor i predmet moje ljubavi, pripadnosti, simbol sjedinjenosti. To je moj Kragujevac, u svakom smislu tog pojma. Pomaže tako što je utkan u moju dušu, što je generator moje ljubavi, što ga, gde god da sam nosim u srcu, uspomenama, mislima, čežnjama. Što u njemu žive najdivniji i meni najvažniji ljudi na svetu kojima jedva čekam da se vratim, gde god da sam. Motiviše me i napaja ogromnom energijom!

Naš kondicioni trener u Belhatovu biće u društvu selektora Bobe Kovača! Smatraš li Bobu svojim omiljenim saradnikom?
-Naravno. Ako bih produbio priču o našem odnosu, koji svakako prevazilazi saradnički, mislim da bi knjiga bila pravi format. Neke od anegdota vezanih za našu komunikaciju I saradnju, urnebesne su I postale su viralne u odbojkaškom svetu. Boba je institucija i svakako najvažniji čovek sa kojim sam sarađivao! Moram da pomenem i Predraga Rajića i Kizu Milinkovića, za koje slobodno mogu reći da su moja braća, pa tek omiljeni treneri sa kojima sam vojevao mnoge fudbalske/futsal bitke!

Na čemu stavljaš akcenat kada je priprema sportista u pitanju?
-Na spremnost da "pokidaju" svakog protivnika, koji im stane na crtu…hahahha, šalim se! Pre svega sam fokusiran na njihove ličnosti, psiho-fizički status, mentalni sklop, i naravno na antropološke karakteristike, performance i metaboličke profile… Zaista mi je stalo da ostvarim što bolju komunikaciju, da osete moju energiju I da mi uzvrate, da pobudim tu kauzalnu vezu. Da mi veruju I da im verujem, da budem jedan od njihovih motivacionih faktora na terenu I oko njega, da im omogućim da uspešno egzistiraju u tom gladijatorskom svetu, u koji se moderni sport pretvara, a to je vrlo kompleksan i težak posao.

U čemu najčešće greše?
Sportisti sa kojima radim poslednjih nekoliko godina ne greše puno, jer su to uglavnom vrhunski profesionalci…ali ako ima prostora za pominjanje grešaka, to su forsiranje ega, pogrešna/subjektivna procena nekih situacija, ukazivanje poverenja pogrešnim ljudima, nepridržavanje dogovora u određenim situacijama, odstupanje od zdravog načina života…naravno, napominjem da su ove greške retke I individualne u svetu profesionalaca.

Od sportskih događaja, koji su ti najdraži u sećanju?
-Naravno, pre svih Evropsko prvenstvo u odbojci u Holandiji I Francuskoj. Puno je toga I nadam se da će još biti razloga za radost. Rado se sećam i turnira elitne grupe lige šampiona u futsalu, u Peskari, prvog osvojenog pehara u kupu sa Zvezdom…svog prvog trenerskog uspeha u fudbalu, ulaska u Super ligu sa Radničkim,Osvajanja titula i kupova sa Ekonomcem,, pobeda u velikim Derby-jima, pobede sa OFK-om na Marakani I eliminacije moje Zvezde neposredno posle odlaska, Zvezdine titule posle mnogo godina, iako sam tada bio koordinator omladinske škole, ne direktno uključen u taj uspeh... Zaista ih je mnogo.

Koliko ti znači to što se stalno seliš od mesta do mesta, kako se nosis sa nostalgijom?
-Iskreno, baš se nosim. Borbeno iz dana u dan. Recimo da kada sam sa reprezentacijom van, osećaj je potpuno drugačiji. Sve je mnogo lakše i dok je grb I zastava na grudima, kao I da nisam daleko. Ovako, u klubu osećaj nedostajanja I nostalgije prosto je na kvadrat. Jednostavno, ja sam zagriženi Srbenda, žargonski rečeno. Svakodnevno mi nedostaje Srbija I sve u njoj, pre svega porodica i prijatelji.

Pored sporta, koja su tvoja interesovanja?
Ne bih da zvuči kao fraza, ali zaista imam širok spektar interesovanja. Od književnosti, nacionalne istorije, do filma, pozorišta, culture. Ono u čemu često uživam su boravci u prirodi i pre svega kvalitetno vreme sa porodicom i prijateljima, uz pomalo hedonizma. Ipak, primarno, moja interesovanja I težnje vezane su za hrišćansku, pravolavnu religiju…izučavanje, obilaske manastira I crkava, hodočašća I stapanje sa tim stanjem duha I načinom života, makar povremeno.

Imaš li, među mladim sportistima, nekoga koga bi posebno izdvojio?
Najizdvojeniji i najprivilegovaniji sportista u mom životu je jedan mali talentovani lenjivac, po imenu Nastasja Radaković ☺. Profesionalno, Bez ikakve sumnje I konkurencije, to je Aleksandar Bata Atanasijević, iako imam mnogo izuzetno dragih sportista, posebno u reprezentaciji i sa svima sam u sjajnim odnosima…pored Bate, sada u klubu mi je i Mihailo Mitić, izvanredan momak. Provodimo puno vrenena zajedno, često uz smeh, šalu I to zaista puno znači. Pre odlaska u Poljsku. Imao sam malu akademiju fizičke pripreme, Prof A tim, sa puno mladih igrača iz Kragujevca, ali i iz Beograda i unutrašnjosti…sve su to sjajni, izuzetno vaspitani I kulturni momci.Bilo je uživanje raditi sa njima…Ponosan sam na taj period.

Šta te očekuje u 2022. godini?
To samo Bog presveti zna! Moje je da verujem i časno, hrabro i čista srca i obraza delam i hodim stazama.

Autor : Mario Badjuk
Foto : Privatna arhiva