Srbija je na Paraolimpijskim igrama u Tokiju osvojila šest medalja, od toga je obe zlatne doneo Dragan Ristić u diciplinama vazdušna puška i malokalibarska puška.Trofejni strelac u bogatoj karijeri već ima zlatne medalje sa Svetskog i Evropskog prvenstva, pa je tako odličjem iz Tokija upotpunio riznicu.
Osvojili ste dve medalje u Tokiju, smatrate i to najbitnijim priznanjima u svojoj sportskoj karijeri?
--Da naravno! Tokio predstavlja najveći uspeh u mojoj sportskoj karijeri. Zlato vazdušnom puškom i olimpijski finalni rekord, zlato MK puškom plus rekord kvalifikacija i finala! To je rezultat koji bi svaki strelac u svojoj karijeri poželeo.
Kako ste doživeli tešku saobraćajnu nesreću, kako ste uspeli da ojačate duh i počnete sa takmičenjima?
--Nesreća se dogodila pre 23 godine. Bio sam mlad, svega 20 godina sam imao. Duh sam ojačao velikom upornošću i željom da ponovo igram mali fudbal, basket, plivam... naravno teško je to moguće posle tako teških povreda pogotovu posle povrede kičme. U tom trenutku pa i narednih 2 do 3 godine nisam bio svestan koliko je povreda teška. Želja za oporavkom potpunim je bila velika. Nažalost to se nije ostvarilo. Mali fudbal i basket sam 2007 godine zamenio streljaštvom. Ljubav prema sportu je u meni ostao i posle teške povrede.
Šta je nabitnije za sve ljude koji dožive nesreću, malodušnost sigurno nije rešenje?
--Naravno da nije i ako se u tim trenucima prolazi kroz izuzetan težak period „pakao“. Izuzetno je bitna i podrška porodice, po meni i najbitnija. Ja sam mojom srećom imao veliku podršku od roditelja i brata.
Jeste li se, nakon nesreće, ljutili na svet?
--Prva pomisao u tom trenutku je da je sve to san. Svakog dana očekujem probudiću se iz ružnog sna. Prosto nikad pre toga nisam ni pomislio da tako nešto čoveku može da se desi. Iskreno nisam se ljutio na nikoga. Uteha u svemu tome što mi se dogodilo (saobraćajna nedreća) je da nisam nikoga povredio i nikom ugrozio život. Zaspao sam za volanom udario u drvo i tako doživeo tu povredu. Ako bi i hteo na nekoga da se ljutim to bi jedino bilo na samoga sebe. Skore celu 1999. Godinu sam proveo u Beogradu. Prvo pet meseci na ortopedskoj klinici Banjica, pa onda četiri meseca reha centar Sokobanjska. Sve ono što sam u tom periodu video shvatio sam da se od sudbine nemože pobeći. Mnogo saobraćajnih nesreća, skoka u vodu (bazen, reka, jezero) i to većina mladi ljudi kojima se to desi. Plus u to vreme NATO agresija na našu zemlju i dosta povređenih od strane rata. Jednostavno život je nepredvidiv. Kako naša izreka kaže „čovek kada bi znao daće da padne on bi seo“.
Dok je Srbija bombardovana od stane NATO pakta, vi ste ležali u bolnici na Banjici, po čemu pamtite taj period?
--U prvom periodu da kažem u tih prvih mesec dana jednostavno zbog teških povreda i bolova koje sam imao nisam ni osetio šta nam se događa u zemlji. Video sam veliku uznemirenost kod medicinskog osoblja. Svi su bili nervozni, zabrinuti i u velikom strahu. Kako je vreme prolazilo nekako se sve to stišavalo kod njih, a u bolnici su polako iz dana u dan pristizali povređeni ljudi sa lakšim ili težim povredama. Taj period pamtim po nedostatku lekova, zavoja i ostalih osnovnih stvari koja svaka bolnica treba da ima.
Znamo da je, tokom lečenja, bilo i simbolike, možete reći nešto više o tome?
--Da kažem pozitivno u svemu tome ljudski i humani odnos medicinskih radnika u tako teškim uslovima za rad. Treba da spaseš nečiji život a život svoj i svoje porodice je zbog NATO bombardovanja doveden u pitanje. U tim uslovima pored hrabrosti potrebno i mnogo koncentracije i smirenosti u poslu.
Čija podrška Vam je tada bila najvažnija?
--Najvažnija i najveća podrška je bila od roditelja, koji su ceo period mog ležanja na Banjici bili samnom.
Šta Vam je promenilo život?
--Sport tj. Streljaštvo je promenilo moj život.
Koliko je sport došao kao lek?
--Kao prvo došao kao radna obaveza. Lek u smislu da mi je život postao bogatiji. Treninzi, takmičenja, putovanja. Plus kada uz sve to idu i uspesi život deluje ispunjenju.
Na kojim takmičenjima ste učestvovali i koji rezultat je navažniji?
--Učestvovao sam na tri olimpijade London, Rio i Tokio. Na četiri svetska prvenstva od toga tri puta svetski prvak i dva puta vicešampion sveta. Na dva Evropska prvenstva i obadva puta Evropski prvak. I na veliki broj Svetskih kupova, preko dvadeset sa poprilično brojem osvojenih medalja. Najvažniji rezultat je sigurno iz Tokija dve zlatne medalje.
Koliku podršku grada ste imali tokom svoje borbe?
--Veliku podršku na prvom mestu imam od SK Čika Mata čiji sam član. Naravno da je podrška grada neophodna. Ja sam je imao kako na samom početku tako i sada. Kako lično tako i kroz klub. Najbitnije da u našem gradu imamo zatvorenu MK streljani koja nam omogućava treninge tokom cele godine kako MK puškom tako i vazdušnom. I po tome smo jedinstveni još uvek u Srbiji a i šire u našem okruženju
Kako izgleda jedan Vaš običan dan? Smatrate li da je snaga u porodici ? Koliko su Vam bitni supruga i sin?
--Da naravno smatram da je porodica velika snaga svakog čoveka. Kako u dobru tako i u zlu. Bez porodice bi teško uspeo da postignem rezultate koje sam postigao. Supruga i sin mi daju motiv više da osvojim još neku medalju. Jedan običan dan provodim igrajući se sa sinom.
Koja Vam je omiljena motivaciona poruka?
Zato samo hrabro i neočajavati. Uz veliku želju i rad do cilja se dolazi pre ili kasnije.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
