Malo ljudi je svesno šta sve o sebi otkriva svaki put kada ostavi cipele obućaru na popravku. Čim izađe, one počnu da svedoče o svemu što su na nogama vlasnika doživele – o životu, ljubavi, bolesti, razočaranjima, bedi, sreći i smrti.
Mušterije ušetaju, kesu sa starim cipelama bace na pult, uzmu vaučer za podizanje obuće i odu. Cipele ostaju u radnji. Prvi dodir ruke obućara za svaku cipelu najstrašnija je sudbina.
Od tada pa ubuduće, biće tek zamena za one nove, dan će videti samo kada je blato. U radnju jednog od kragujevačkih obućara ulazi mlada devojka. Spušta kesu na pult.
– Istanjio se đon, sada osećam svaki kamenčić i prelaz između behaton ploča. Samo zalepite novi đon, kaže plavuša u suknjici sa karnerima, ostavljajući cipele sa štiklom.
– Dobro, ali neću stići pre petka – kaže obućar jednim potezom rastavljajući đon od cipele.
Devojka napravi krug na novim štiklama, koje su svoju kutiju napustile pre najviše mesec dana i krenu ka vratima. Stare, čija će sudbina biti da posluže kada ove nove ostanu bez flekice, ostadoše same, užasnute društvom papuča iz kineske radnje i sudbinskom blizinom klešta. Nikada više neće biti specijalnom krpicom brisane i mlekom za telo mazane.
Braon cipele odranog vrha i izgrebane štikle svetlost dana ugledale su u vreme kada mleka za telo nije ni bilo. Lepotu su održavale kremom “48”, u koju su se radnice kragujevačke “Zastave” zaklinjale. Pogled na njih izaziva divljenje jer su stare bar 20 godina, užas – jer su tragično ružne, te tugu jer će jedna žena i dalje morati da ih nosi. Te braon cipele videle su divne dane.
Tek što se obućar vrati na stolicu i nastavi da popravlja neugledne muške cipele, čiji miris srećom pokriva jak miris lepka, u radnju ulaze sljuštene fleknice.
Vlasnica ih surovo baca na pult, majstor ih gleda, prevrće po rukama i opet zakazuje za petak. Već narednih dana klešta će stare fleknice iščupati iz štikle, a vlasnica će zaboraviti šta su ta dva parčeta gume preživela zbog nje. Ta dva parčeta gume imaju svoju istoriju.
- Koliko je puta, upirući svih 55 kilograma o nas, pravila dramski zaokret, gledajući da li on gleda dok odlazi. Iz kola je ciljala pravo u rupe. Sve sam to preživela da bi njene zdepaste noge bile duže, a sada… misle cipele.
Čizme na čijem novom đonu piše “Jelena” čekaju gazdaricu skoro godinu dana. Prestale su da se žale svima što ona verovatno nikada neće doći.
– Zašto bismo žalile kada smo dva puta optužene zbog bljuzgavice koja nas je potopila, jednom zbog loše kreme za cipele, čak tri puta zbog “čudno crne boje”. Nikada joj nećemo oprostiti optužbu zbog one stašne prehlade, kada smo mi bačene na dno ormana za cipele, a čipkaste čarape, pravi krivac, uredno oprane i spakovane – šapuću obućaru crne kožne čizme, sa dna police.
Obućari oduvek kriju šta sve znaju o nama. Znaju sve o onome čije su cipele, 10 godina stare, oštećene varnicama aparata za varenje.
Znaju o onome ko ima “višak” na vrhu obuće, koje je dobio od nekoga jer nema da kupi nove.
Znaju sve o ženi koja na cipelama ima etiketu “Solid”.
Sve to ogoli čoveka više nego najiskrenija ispovest.
(Marija Raca)
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
