POLICAJAC iz Kragujevca 17 godina NIJE NAPISAO KAZNU

Milovanović je ponosan na sebe jer je “u istoriji policije poznat po tome što nikada nikome nije napisao prekršajnu prijavu“.

– Mnogo puta sam zaustavljao pijanog vozača… Vidim, sirotinja, vozi neki krš od auta… Kazna vredi više nego kola. Znalo se, il’ ga ja vozim kući, ili on ide negde da spava, a auto ostavlja na licu mesta. Bilo mi je žao da pišem kazne narodu za “stop svetlo”, za manju šaru na gumi, ili takve sitnice… Naravno, kada se dogodi nešto krupnije, popusta nije bilo. Ali, ljudi su me i poštovali, shvatali su kada im se lepo kaže. Niko od njih nije napravio neku nevolju, a posle su i vodili računa kako voze – priča Milorad.

Ovaj bivši policajac živi na relaciji između Kragujevca i rodnog sela Trešnjevak, gde vodi računa o porodičnom domaćinstvu i šumi koju je nasledio.

– Radio sam uglavnom u Kniću. A to je malo mesto, na svakih osamdeset stanovnika ima jedna kafana. I šta će ljudi, gde će, nego u kafanu. Tu se i popije, a jedna ulica, ne mogu da te promaše… I onda nije ni neka umetnost da se piše kazna.

Ali onima koji nisu baš “obični ljudi”, nisam praštao… Tako jedan poznati estradni umetnik udari u most, u selu Guncati. Pevačicu vozio sa sobom, ona slomila ruku u udesu. Ja ga gledam, a on vuče za rukav i vadi pare da ga pustim. E, brale, odma pljusnu krivična prijava – kaže Milorad, i objašnjava svoju logiku…

Nekada se sa sveštenikom Milanom, koji danas radi u crkvi na Topčideru, družio i zajedno su delili kazne narodu.

– Ukrade jedan iz Gruže motornu testeru. Pop i ja za dan saznamo gde je. Pozovemo ga, i kažem mu lepo: “Slušaj, da ideš, da poneseš litar rakije, i testeru, i da vratiš i da se lepo izvineš čoveku. Ako ne bude tako, nadrljo si”. I šta će, uvek nas poslušaju, ko da se izbori sa popom i policajcem. I onda ti ljudi posle postanu prijatelji, druže se – prisetio se Milorad.

Više je, kaže, voleo tako da ih kažnjava nego da ih šalje u zatvor jer bi ih tamo “pravi kriminalci pokvarili skroz”.

- U Topoli sam bio na ispomoći, kad kod pumpe u centru zaustavim auto… Vozio je brzo. Kaže kolega “puštaj, vidiš da je službeni”. A ja zainat, jok. Redom sve, dozvola, saobraćajna, i tako dalje.

Prva pomoć, trougao, rezervni točak. Iskreno, bio sam rešen da pronađem nešto, ali nisam mogao. A ono se ispostavi da je bio tadašnji Savezni sekretar za unutrašnje poslove, prezivao se Laković. Iskreno, bio je korektan, pozdravio se i otišao, i nisam imao nikakvih problema – priča on.

Posle sedam opština u kojima je radio i pozicije inspektora do koje je dogurao, legendarni policajac od 2002. godine više ne radi.

Rekao je “dosta” teškim slikama koje policijski posao nosi sa sobom. I danas ga, otkriva, u noćnim morama proganjaju žrtve saobraćajki, ubijeni ili samoubice…

Ali, službe za koju se školovao se seća po lepom, i po ljudskosti, koja, kako tvrdi, danas policiji nedostaje

Izvor: Alo