BRAVO: U Lapovu se nalazi jedini u Srbiji azil koji pruža dom odbačenim konjima

Prvi, i jedini azil ove vrste u Srbiji, izgradnjom zimskih štala uveliko se priprema za predstojeće hladnije dane. Problem je novac koji volonteri prikupljaju od malobrojnih donatora.

Odbačeni zbog starosti ili zato što su završili svoju trkačku karijeru konji su u azilu “Staro brdo” dobili šansu za novi život. Ovaj azil, kao i nijedan drugi u svetu, ne može da pokrije sve troškove donacijama. Svesni toga volonteri sve snage ulažu da azil preraste u prihvatilište za konje napravljeno prema evropskim standardima.

“Država Srbija nema nijedno državno prihvatilište konja, niti bilo koje drugo koje ispunjava te uslove”, objašnjava Željko Iličić, osnivač azila. “Mi se nadamo da ispunimo sve evropske norme, da ne bismo sutra ako Srbija uđe u Evropu, imali problema s usklađivanjem propisa. To malo konja koje mi spasemo je zanemarljivo na nivou Srbije. Tražimo svaki mogući način da dođemo do nekih sredstava. Naši prijatelji, organizuju muzičke večeri za nas. Prave koncerte i deo ili sav prihod ide azilu”.

Radove na zimskim štalama usporavaju kiše nakon kojih azil pliva u blatu. Troškovi su veliki, a konji moraju da budu pod neprestanom veterinarskom negom. Lekovi, kao i hrana, su izuzetno skupi - da bi pola hektara ove zemlje postalo kompletno prihvatilište za konje volonterima je potrebno četrdeset hiljada evra.

“Treba da naspemo još peska u onom delu gde istrčavamo konje i gde radimo sa njima jer oni imaju obaveznu fizičku aktivnost da bi im ne bi atrofirali mišići zbog stajanja u boksu”, objašnjava Iličić. “Nije poenta da konj provede ostatak života nahranjen, napojen ali bez fizičke aktivnosti. Nadamo se da ćemo do kraja izgradnje ovog dela uspeti da naberemo još neka sredstva. Jednostavno, mesto zahteva mnogo neprestanog održavanja ulaganja i amortizacije, jer sve je maltene pravljeno od drveta i drvo pod vremenskim uslovima vrlo brzo propada”.

Zarad azila, volonteri odvajaju novac i iz sopstvenog džepa. Međutim, to često nije dovoljno. Neki životinje vole manje ili više, ali volonteri azila ih obožavaju, kaže Željko Iličić.

“Svi smo prisustvovali zlostavljanju ili umiranju konja. Posle toga čovek više nikad ne bude isti. Zašto baš konji? Zato što njima niko ne pomaže. Za pse se ljudi aktiviraju. U Srbiji ima udruženja koja se bave zaštitom pasa, koji se bore manje ili više uspešno. A za konje se ne bori niko. Oni su prepušteni sami sebi”, kaže Iličić.