Prvi azil za konje na Balkanu u Lapovu

Azil je zapravo nastao nakon što je grupa entuzijasta, predvođena Željkom Iličićem, spašavala konje mesecima na svoj račun, a kada su se suočili sa situacijom da više nemaju ni para, ni mesta za sve konje – neki zaštitnik plemenitih, i životinja i ljudi, poslao je spas. Taj spas je stigao u vidu engleske organizacije voljne da uloži novac u azil za konje. Željko Iličić prihvatio je pruženu ruku i za azil dao svoje zemljište van varoši i svog ranča.

– Ideja je da otkupljujemo po Srbiji konje koje vlasnici zlostavljaju ili ih iz nekog razloga više neće. U azilu ćemo konje lečiti, i fizički i psihički, pa ih davati besplatno odgovornim udomiteljima. Nastavićemo da kontrolišemo kako udomitelj čuva konja sve dok je živ. Kapacitet azila je 100 životinja. Nama nije cilj da kod nas konj provede svoj vek, nego da ga udomimo, da bi šansu za život moglo da dobije što više životinja – kaže Iličić.

Prvi konj koga je Iličić upoznao i koji je preteča ideje o azilu je Hasan, koji je, jedva hodajući, stigao kod Željka na ranč pre nekoliko meseci.

 Hasana je gazda kupio i dao ga u jedan hipodrom na obuku. Čoveku se onda desi jedna od stvari koje niko ne može da predvdi, pa je bio sprečen mesecima da obiđe konja. Kada se otišao na hipodrom da vidi Hasana i izmiri dugove, našao je konja kako se hrani otpacima i jedva stoji na nogama. Nije pristao da životnja bude uspavana, ali nije ni znao šta bi sa njom. Ja sam uzeo Hasana i doveo ga na moj ranč Staro brdo. Nikada pre toga nisam imao konja. Nije bilo teško zavoleti Hasana, još manje uz njega učiti o konjima - priča uz osmeh Željko, dok Hasan u pozadini njišti da bi privukao pažnju jer je navikao je da je zvezda ranča.

Šest konja koje je Željko udomio, kao i oni koji polako pristižu u azil nedaleko od ranča, životinje su koje je čovek iskoristio, potrošio, pa odbacio.

– Ovde je i Gliser, pastuv koji je nekadašnji pobednik Sent ledžer derbija. Kasnije je služio za priplod. Kada više nije bio za trkačku stazu, a bilo je dovoljno njegovih potomaka, došlo je do toga da “ide” na kilo kobasice. Smatrali su ga dotrajalim u 18. godini, iako konj može da doživi 30. Stigle su nam i kobile koje su čitav život služile kao ždrebilje, između ždrebljenja i novog parenja imale su tek devet dana slobode! Stigle su potrošene i izmučene. Imamo i konja samaraša, koji je radni vek proveo vukući drva na planini, a kada je zabobio frakture lopatice i pršljena to je bila njegova karta za put u klanicu. Gazdi se nije isplatilo da ga leči – svedoči Željko Iličić vodeći ekipu Telegrafa putem van varoši, ka azilu.

Na prilazu ograđenom prostoru za azil, Željko se iz daljine javlja konjima zvukom nalik na zvižduk kroz njištanje. Oni mu odgovaraju. Azil je ograđen, zimi će postojati i zaklon, ali će konji zapravo biti slobodni. Oni će sami birati hoće li u zatvoreno ili ne. Na raspolaganju im je i Željkova šuma.

– Kada konj ovde dođe, on je prestravljen, plaši se svoje senke. Svaki zalogaj posmatra kao poslednji, mnogi od njih se plaše da možda više nikada neće biti nahranjeni. Lečenje i hranjenje ovih životinja je nama samo prvi korak, mnogo je teži rad na psihičkom oporavku konja – objašnjava Iličić.

Azil ima i svog psihologa za konje. To su hendleri, vaspitači konja, i takozvani šaptači konjima. U lapovskom azilu je to jedan čovek, Danilo Mihailović. Konji kojima on šapuće posle nekog vremena postanu mu trosed, konj spava na tlu, a Danilo fino ušuškan, na stomaku životinje. Oni koji imalo poznaju ćud konja, znaju da je ovu životinju teško moguće ikada uhvatiti da leži, one skaču na najmanji zvuk. Spavati sa konjem jedva da se viđa.

O konjima u azilu u Lapovu brine grupa od pet ljudi koji konje vaspitavaju, hrane, čiste za njima, potkivaju. Pomaže i nekoliko volontera.

Azil za konje u Lapovu zove se “Staro brdo” i jedini je ovakav u Srbiji, ali i na Balkanu. On je u isto vreme veliki iskorak Srbije na putu za Evropsku uniju, u pogledu brige o dobrobiti životinja. Za sada, opština Lapovo i država nisu zaključile da bi Željku Iličiću i ekipi u azilu mogla nekako da priskoči u pomoć.

izvor: telegraf.rs