Odeljenje za zaštitu naroda poznatije kao OZNA, likvidiralo je desetine hiljade civila pred kraj Drugog svetskog rata, a trag o tim likvidacijama datira još iz 1944. godine, kada je list Politika objavio 27. novembra saopštenje, na prve dve strane, o 105 streljanih osoba. Streljane ličnosti sa liste pripadale su različitoj ideološkoj i političkoj orijentaciji, ali i različitom praktičnom delovanju u ratnim uslovima.
Svedok mučkih ubistava i streljanja je bio i pripadnik KNOJ-a Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca.
Petrović je stražario šest meseci ispod Avale, i gledao kako Ozna svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda.
– Dovozili su ih oko 21.00-22.00 uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. – Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, jaka zima, a oni jadnici goli – opisivao je Petrović.
On je pokazao gde se nalazi velika masovna grobnica, odnosno stajaći rov za streljanje, koji je bio dugačak kilometar i po, na relaciji od skretanja za Ralju ka Beogradu, odmah iznad puta.
Petrović je govorio da je svaka streljana grupa bila odmah zatrpana, i veruje da je tokom šest meseci koliko je on bio na tom stražarskom mestu strelajno najmanje 10.000 ljudi.
Ozna je u početku za saveznike u ovom poslu imala NKVD, koji je svoju pažnju usmerio na hvatanje najvažnijih ličnosti u okupatorskoj obaveštajnoj službi i obaveštajnoj službi Draže Mihailovića. Prema proceni oficira Ozne, majora Milana Trešnjića, aktivnog učesnika u divljem čišćenju, reč je o gotovo 10.000 streljanih lica samo u Beogradu, od kojih je veliki broj bio nevin. Ozna je u tom periodu bila i „sudija i tužilac“. Postojao je i način na koji su se “označeni” mogli iskupiti, a to je bio odlazak na Sremski front, umesto prekog suda i skoro neizbežne smrtne kazen…
S obzirom da se o delime Ozne pročulo po svetu, opšta amnestija 1944. godine je imala isključivo propagandni karakter, pre svega za svetsku javnost, o čemu svedoči i dopis Vladislava Ribnikara Titu:
– Potrebno je da se svet uveri da se po amnestiji i postupa. Potrebno je da Ozna pusti iz zatvora izvestan broj uhapšenih koje amnestija obuhvata. I to da pusti odmah, bez odlaganja, da ne bi neprijatelji mogli da tvrde kako mi donosimo zakone na papiru i iz demagoških razloga.
Centrala Ozne za Srbiju nalazila se u Zmaj Jovinoj 21, a preki Vojni sud u Francuskoj 5, centrala Ozne za Beograd bila je na Obilićevom vencu 48. Suđenja uhapšenim i izvedenim pred Vojni sud Prvog korpusa bila su čista formalnost i farsa. Uglavnom su, bez obzira na stepen krivice, osuđeni na smrt dok u većini slučajeva nedostaju bilo kakvi zapisnici sa sudskog procesa.
O tome je svedočio i advokat Dušan Maksimović:
– Ljude su jednostavno pokupili i streljali, a sve ostalo je naknadno izmišljeno. Uostalom, tek naknadno je proglašen Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, koji je predviđao kažnjavanje za dela koja su izvršena pre stupanja na snagu ovog zakona, pa čak i koja nikada ranije nisu bila opisana kao krivična dela.
Ozna nije zaobišla mnoge koji su pomagali otpor protiv Nemaca. Naime, ukoliko je taj otpor išao preko nacionalnog pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini ili koji su spasavali simpatizere partizana i četničkog pokreta, optuženi su zbog veza sa Nemcima i zamenom teza predstavljani kao ljudi koji su denuncirali patriote.
Nisu dobro prošle ni javne ličnosti koje su gledale svoj posao – glumci, muzičari i slični, jer je i njihovo ponašanje tretirano kao svojevrsna kolaboracija.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
