Sudija iz KG: Svirao bez greške-zavrsio u bolnici

Pretpostavljamo da je većini onih koji su redovno pratili fudbalska dešavanja u SFRJ sve jasno. Međutim, taj sudija još nije odsvirao kraj te po njega kobne utakmice. Njemu i danas zuji u glavi, a kako i ne bi kada ni posle 29 godina ne zna ko ga je pretukao i uništio mu karijeru.

To, verovatno, više nije moguće utvrditi, osim ako se nekim čudom probudi savest napadača, u šta je, posle svih ovih godina, teško poverovati. Zato se Srećković time više i ne bavi, njemu je jedino stalo da se okonča gotovo tri decenije dugo suđenje i da posle svih muka koje su ga zadesile dobije primerenu materijalnu odštetu za teške fizičke povrede koje su ga zauvek odvojile od fudbalskog terena.

Šta se, zapravo, dogodilo tog nedeljnog popodneva, drugog septembra 1984, tokom i posle utakmice trećeg kola Prve lige SFRJ „Budućnost”–„Hajduk”, na kojoj je Srećković bio glavni sudija.

– Sve do 85. minuta, „Budućnost” je vodila sa 2:1. Tada sam svirao penal koji je Vorotović načinio nad Sliškovićem. „Hajduk” je izjednačio, a u 89. minutu, posle greške odbrambenih igrača „Budućnosti”, Zlatko Vujović je postigao treći, pobedonosni gol za Splićane. Iako je 17.000 domaćih navijača bilo razočarano, ništa nije nagoveštavalo da će se desiti nešto loše, a i ja sam imao osećaj da sam utakmicu dobro odsudio – objašnjava naš sagovornik, napominjući da je za suđenje dobio ocenu „3,5”, na skali od „0“ do „4“.

– Pomoćnici su se zadržali na terenu, raspravljajući se sa domaćim igračima, a ja sam krenuo sam ka službenim prostorijama. Išao sam kroz tunel stadiona, koji je dugačak i vijugav, a onda sam osetio jak udarac i počeo da padam, da tonem u nešto lepo. Moj prijatelj Mirko Puzović mi je pričao da isti osećaj imaju i bokseri kad dožive nokaut. Sećam se još i da su me posle toga u nekoj svlačionici polivali vodom i svetla u bolnici, dok mi zašivaju oko. Utakmica mi se potpuno izbrisala iz pamćenja i tek kasnije sam saznao kako se završila – priča Srećković, koji je iz bolnice u Titogradu, iako je bio teško povređen, otpušten samo dan posle utakmice.

O kakvim povredama se, zapravo, radi, saznao je tek po prijemu u kragujevačku bolnicu: polomljena vilica, razbijeno dno levog oka, oštećen levi bubreg, krv u mokraći, potres mozga. Da sve bude čudnije, iz titogradske bolnice javljaju da nemaju podataka o fudbalskom sudiji Srećkoviću, da on tamo uopšte i nije evidentiran kao pacijent.

– Da neko hoće da zataška ceo slučaj, postalo mi je jasno dva meseca posle utakmice, kada je iz bolnice i moje kuće, jedne iste noći, ukradena medicinska dokumentacija. Još pre toga protiv mene je pokrenuta medijska hajka, a jedini list koji je smeo da napiše istinu bila je „Politika”. Protiv mene se urotila i crnogorska fudbalska mafija. Protiv pokojnog Branka Bulatovića, koji je tada bio direktor „Budućnosti”, i još dvojice klupskih funkcionera, Bajice Martinovića i Buda Markovića, javni tužilac u Crnoj Gori podigao je optužnicu, ali su, posle samo šest meseci, svi oslobođeni zbog nedostatka dokaza – kaže naš sagovornik, navodeći da se tokom suđenja, koje je sam pokrenuo, suočio i sa opstrukcijom matične fudbalske i sudijske organizacije.

Tužbu protiv FK „Budućnost”, koju je svojevremeno zastupao i aktuelni predsednik Crne Gore Filip Vujanović, Srećković je pred Opštinskim sudom u Kragujevcu podneo 20. marta 1986. Posle raznih peripetija, predmet je završio na Apelacionom sudu, gde se još uvek „krčka“. Za 29 godina, koliko traje proces, Srećković je promenio četiri države i sedam sudija, a i glavni grad Crne Gore je odavno promenio ime.

On nije želeo da nam otkrije koliko novca traži od „Budućnosti”, ali je naglasio da je u trenutku kada mu je karijera prekinuta imao 43 godine i bio jedan od najboljih i fizički najspremnijih sudija saveznog ranga. Umesto da sudi velike međunarodne utakmice, sudija Srećković, inače mašinski inženjer, završio je kao invalid i prevremeno je penzionisan. I pored svega, svoju veliku ljubav – fudbal nije mogao da ostavi. Danas je specijalni posmatrač na utakmicama naše Prve lige.

izvor: Politika