Zašto razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće?

Postoje dva tumačenja:

1) Nekada su ogledala predstavljala veliku retkost

Tehnologija pravljenja ogledala kakve mi sada koristimo postoji tek odnedavno. U dalekoj prošlosti su postojala ogledala, ali ih nije bilo lako napraviti. Za izradu su se koristili retki materijali kao što je vulkansko staklo, na primer. Čak i kada ste imali sav potreban materijal, morali ste da vladate posebnom tehnologijom izrade, koje se čuvala od javnosti. Na primer, Venecija se u 15. i 16. veku proslavila po svojim zanatlijama koji su pravili staklo i izvozili ga širom Evrope, ali su oni svoje umeće čuvali od drugih, kako bi sačuvali monopolsku poziciju. Iz ovih razloga nije svako posedovao ogledalo u kući, naročito ako su u pitanju bila siromašna sela, daleko od glavnih puteva. Neku vrstu ogledala ste mogli da kupite na nekom vašaru ili od zalutalog putujućeg trgovca, po izuzetno visokoj ceni i zato ste ga čuvali kao oči u glavi. Ko nije imao ogledalo, mogao je da se ogleda samo u vodi.

Uverenje, da će onaj ko razbije ogledalo imati sedam godina nesreće, se pojavilo da bi ih ljudi pazili i čuvali od oštećenja. Retkost i skupocenost ogledala je, po nekim mišljenima, bila jedan od uzroka ove praznoverice.

2) Ogledalo hvata čovekovu dušu

Stari Rimljani su verovali da ogledalo zahvata deo čovekove duše, zbog toga što čovek u njemu može da vidi svoje lice. Zato kad bi se ogledalo razbilo, verovalo se da će jedan deo duše onog ko ga je razbio ostati zarobljen u ogledalu. To bi trajalo sedam godina, jer se svakih sedam godina ljudska duša obnavljala, po verovanju starih Rimljana.

Naravno, postojali su načini da se ovo prokletstvo preokrene. Neki od načina su bili dalje razbijanje ogledala u najsitnije deliće. Tada bi se deo zarobljene duše oslobodio. Drugi efikasan način je predstavljalo zakopavanje delića ogledala ispod drveta za vreme punog Meseca. Treći način je bilo bacanje delića u reku koja bi sve pročistila.