Kičma pamti traume

Prirodni proces starenja i degeneracije kičmenog stuba, često je „potpomognut“ lošim navikama koje dodatno oštećuju vitalni deo našeg skeleta. Ako degenerativne promene toliko napreduju da se okoštali delovi kičmenog stuba suze i jako pritiskaju nerve, takva stenoza kičme mora da se operiše.

Ali operacija je krajnji stadijum jednog dugog procesa, koji počinje već u četvrtoj deceniji, pa i ranije. Degenerativne promene obično počinju na diskusima, koji su „amortizeri“ fizioloških pokreta, kaže za „Novosti“ primarijus doktor medicinskih nauka Zdravko Poleksić, spinalni hirurg, specijalista za ortopediju sa traumatologijom i rukovodilac Centra za hirurgiju kičmenog stuba na Institutu „Banjica“:

- Kada ti pokreti pređu u opterećujuće i nefiziološke, dolazi do okoštavanja i promena na ligamentima, malim zglobovima i pršljenovima. Svojim ponašanjem možemo u velikoj meri da utičemo na to kako će i koliko brzo stariti i propadati naš kičmeni stub. Bol u krstima je najčešći bol u odrasloj populaciji, posle glavobolje, i ogroman broj ljudi pati zbog degenerativnih promena na kičmenom stubu. Slabinska kičma je vrlo pokretna, i zato sklona povredama (mini traumama), ali i degeneraciji, jer ovaj deo kičme najviše trpi opterećenje našeg uspravnog hoda.

Za zdravlje kičme najpogubnije je dugotrajno sedenje. Kako kaže dr Zdravko Poleksić, prema literaturi, ako čovek sedi uspravno pritisak na njegova krsta i diskuse je čak 140 kg, a ako je savijen unapred 175 kg. Ako osoba stoji i drži tegove u savijenom položaju pritisak je 223 kg, ako samo stoji oko 100 kg, ako leži na boku 75 kg, dok u ležećem položaju na leđima pritisak na našu kičmu iznosi samo 25 kg.

Osim prirodnog procesa degeneracije usled starenja, kičmu ugrožavaju mnogi drugi faktori, pre svega mikrotraume, koje se javljaju usled naglih pokreta, nepravilnih i nefizioloških položaja kičme. Naša kičma „pamti“ traume i one kumulativno utiču na naše diskuse, zglobove, ligamente.

- Stariji pacijenti se najčešće žale na dugotrajan i jak bol u leđima - kaže dr Poleksić. - Na početku bol i ne mora da bude mnogo jak, kasnije se spušta niz jednu ili obe noge u vidu išijalgije, i to je znak da je degeneracija toliko napredovala da je nerv pritisnut. Za ove pacijente je karakteristično da postepeno skraćuju distancu hoda, i da ne mogu da pređu 500, pa čak ni 100 metara bez odmora. Oni najčešće pate od takozvane neurogene klaudikacije, bolova mekih struktura zbog suženja u koštanim kanalima.

Lečenje ovih pacijenata odvija se u fazama, najpre ih lekari uče da koriste zaštitne poze, vežbaju trbušnu muskulaturu kako bi ojačali mišiće slabinskog pojasa da bolje drže kičmeni stub. Uključuje se i fizikalna terapija po potrebi, nesteroidni antiinflamatorni lekovi. Ali, najčešće, bolovi kod pacijanata u godinama postaju sve jači i sve više im ometaju svakodnevni život. Kada ništa drugo ne pomaže, ako pacijenti ne mogu da hodaju, posle dublje dijagnostike i isključivanja neuroloških bolesti, radi se operacija.

- Prekomerne fizičke aktivnosti, sa neadekvatnim opterećenjima i teretima, kao i vežbanje bez stručnog nadzora mogu da budu pogubni po kičmu - upozorava dr Zdravko Poleksić. - Ordinacije su nam pune mladića od 15-16 godina kojima je prvo pitanje kada mogu u teretanu. Rast skeleta završava sa 18 godina kod mladića, a kod devojaka dve godine posle prve menstruacije, i pre tog uzrasta nema govora o vežbanju u teretani.

- Operacijom otvaramo koštane pršljenove i kanale i oslobađamo ih kalcifikacija kako bi oslobodili nerve - pojašnjava primarijus Poleksić. - Hirurgija je zato krajnje rešenje kojem pristupamo samo ako moramo i onda kada pacijentu bolovi ometaju u velikoj meri svakodnevni život. Jer, mi možemo da oslobodimo najbolniji segment kičme, ali ne možemo da izlečimo godine. Gledamo da popravimo stanje i umanjimo bolove, a ne da pacijenti posle operacije odu u penziju. Oni moraju da ostanu aktivni i posle operacije, jer jedino će tako usporiti proces propadanja.

- Promena životnih navika može da pomogne usporavanju propadanja kičmenog stuba i odlaganju operacije. Pre svega, uvek i svuda mora se misliti na pravilno podizanje tereta. To podrazumeva da se svaki teret, naročito težak, podiže iz čučećeg položaja, uz pomoć najjačih mišića nogu - kvadricepsa, maksimalno čuvajući krsni deo kičme - savetuje dr Poleksić. Stalno ponavljanje radnji u prinudnom položaju, naročito ako ne pravimo pauze, može da bude „kobno“ po kičmu bez obzira na to da li su u pitanju osobe koje radno vreme provode za računarom, ili domaćice koje peglaju ili rade druge kućne poslove u nepravilnom položaju.

- Prekomerna telesna težina može da bude dodatni faktor koji negativno utiče na kičmu - sugeriše dr Poleksić. - Ako osoba ima 10 i više kilograma viška, to je kao da nosi džak koji dodatno opterećuje zglobove. - Neudobna obuća dovodi do mikrooštećenja na kičmenom stubu, isto kao i trčanje po tvrdoj podlozi.

Fizička aktivnost je neophodna i poželjna, ali mora da bude primerena godinama. Do četrdeset pete godine dozvoljeni su svi sportovi, ako se čovek već rekreativno bavi sportom, kao i trčanje, ali na mekanoj podlozi. Posle sredine pete decenije, trčanje treba zameniti brzim hodom, i šetnjom.