Stošić: Donešena rezolucija nije donela očekivani rezultat

Saopštenje Biljane Ilić Stošić narodne poslanice prenosimo u celosti: 

A to je daleko časnija uloga od onih koji postoje i delaju širom zatvorenih očiju, što je pokazalo glasanje u UN. Uprkos činjenici da je dugo najavljivano i nekoliko puta odlagano donošenje rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici formalno prošlo u Generalnoj skupštini UN, realno je pretpostaviti da su njeni inspiratori, nalogodavci i realizatori očekivali ipak nešto bolji rezultat.

Ovako, nije se uspelo dobaciti ni do natpolovične većine zemalja članica što bi mogao biti izvesni indikator laganog, ali ipak slobodnog pada uticaja samozvanih svetskih hegemona. Jer je neoboriva prosta matematička činjenica da je zbir broja uzdržanih i onih koji nisu hteli da glasaju bitno veći od broja glasova podrške. Kako god, nakon tog četvrtka 23. maja 2024. godine mnoge stvari više neće nikada biti iste. Pre svega, jedno samo naizgled formalno, ali za srpski narod veoma suštinsko pitanje: da li je narečeni akt pravne ili dominantno političke prirode, odnosno, kakve bi pravne posledice on mogao imati i to pre svih za srpski narod s obe strane Drine. Mada, ova i ovako doneta rezolucija može proizvesti i mnogo šire i dalekosežnije efekte u globalnoj zajednici, recimo, kroz tzv. inflaciju genocida, pre svega onih lokalnih, čime bi se uveliko derogirala stvarna priroda jednog od najtežih zločina, barem tamo gde se on stvarno i dogodio. Što bi, onda, mogla biti i neka kolateralna vajda za neke od perjanica počinioca istinskih istorijskih genocida ogromnih razmera koji su, gle čuda, upravo bili među onima koji su tvorci ovog sočinjenija.

Kao što je već očekivano, političko Sarajevo je odmah nakon sumiranja rezultata krenulo da seiri. Kako i ne bi, kad postoji realna opasnost da je ovom rezolucijom poprilično, a možda i definitivno urušen Dejtonski sporazum, što je njima kamen oko vrata još od njegovog donošenja. Ekstremisti iz Federacije BiH nikda se nisu odrekli sna o centralizovanoj i unitarnoj Bosni, kojoj je najveća prepreka i samo postojanje Republike Srpske kojoj se u kontinuitetu oduzimaju nadležnosti od momenta dok se nije ni mastilo osušilo na dokumentu kojim je okončan oružani deo sukoba u BiH. Ono što će sigurno biti posledica ovog akta jeste očekivana destabilizacija našeg regiona. I tu će uloga Srbije morati da bude od presudne važnosti, kao najveće i najvažnije zemlje eks JU, sviđalo se to nekome ili ne. Što je predsednik Vučić odmah i naglasio kroz izjavu da moramo još više raditi na položaju naše velike bošnjačke zajednice, u Raškoj oblasti, dominantno. Mislim da je sjajna njegova metafora o 23. maju kao još jednom srpskom Vidovdanu, danu kada vasceli srpski rod progleda širom otvorenih očiju.

I nauči da uči i iz pobeda i iz poraza, kako je to istorija već nebrojeno puta dokazala. Verujem da je od svih glasova protiv nas, nimalo neočekivanih, Srbe najviše zaboleo stav Crne Gore koje je glasala za rezoluciju. Prethodno je podnela nekakva dva amandmana, dobro obavešteni kažu izdiktirana u samom Stejt dipartmentu, u vidu smokvinog lista ne bi li, jadi, nekako prikrili svoju sramotu. U najmanju ruku, pokazali da ne izražavaju volju većine svojih građana, pa su već dobili pobunu i proteste na ulici. Grčka u tu zamku ipak nije upala, verovatno baš iz tih razloga: znaju da su Grci nama prijateljski narod, bez obzira ko je na vlasti...a, realno, ide i turistička sezona, šta bi oni bez srpskih turista.

Crnogorci su u tom smislu izračunali drugačije. Ne sme se izostaviti zahvalnost Mađarskoj, našim jedinim istinski dobronamernim susedima, koja je hrabro iskoračila i izjasnila se glasom razuma protiv ove ujdurme zvane rezolucija. Još bi se mnogo moglo reći ne samo o glasanju, već i o uvodnim rečima govornika, a naročito na načinu kako je sam tekst rezolucije pripreman, u dubokoj konspiraciji, bez trunke transparentnosti, a kamoli inkluzivnosti, na šta su svi u obraćanju imali primedbu, ukazujući na svojevrstan presedan u radu svetske ansambleje. Predsednik Vučić, kao prvi govornik, podcrtao je nekoliko važnih stvari, iznad svega podsetivši da je sama međunarodna zajednica uvek naglašavala da je krivica individualna, a ne kolektivna, za šta su već neki osuđeni i izdržavaju kazne, ali i upozorivši na realnu bojazan od dalje destabilizacije regiona kao jedne od najtežih posledica donošenja ovog akta, bio on dominantno pravni ili samo politički. Šta to vredi pričati, kad uđe voda, uši postanu saasvim gluve. Na kraju, zadovoljstvo mi je da podsetim da su dve od tri aktuelne svetske supersile, Rusija i Kina, otvoreno stale na našu stranu, a da su Brazil i Indija bili uzdržani, što je, brojčano, skoro polovina čovečanstva. Malo li je?! Što, na žalost, i svedoči o velikog podeljenosti sveta u kome živimo što nije dobar znak ni za jednog dobronamernog i miroljubivog čoveka ili narod gde mi, s ponosom to ističem, svakako pripadamo.

O tome svedoči istorija i nikakve trivijalne, banalizovane i instrumentalizovane rezolucije to ne mogu da promene.