Blizanci u dvoru Karađorđevića

Zdanje koje podseća na zamak sa četiri kule zadužbina je kraljice Marije Karađorđević i već 13 godina jedini krov nad glavom za izbegle sa Kosova i Metohije. Prvi prognanici došli su na Preobraženje 1999. godine i od tada je kao uspomena na propale pregovore miraz srpske kraljice „Karađorđev dom“ dobio naziv po francuskom dvorcu.
Danas, u 3.000 kvadratnih metara zdanja oronule fasade koje je

pod zaštitom države prvog stepena živi 140 duša. Među njima tridesetoro dece. Prostrani hodnici trospratnice prepuni su šporeta, starih frižidera i nameštaja, polomljenih stolica. Po njima već godinama tumaraju oni koji nisu našli nijedno drugo utočište u Srbiji. Na svakom spratu je po šest ogromnih soba.

Te ogromne sobe podeljenje su paravanima od jeftinog lesonita, spojenim malim šarkama ili jednostavno lepljivom trakom na nekoliko novih prostorija. Lesonit ne doseže do visokih plafona, pa svako od njih već godinama pazi da ne podiže ton više nego što treba. Kroz uske, improvizovane hodnike jedva se prolazi.

- Muž, ja i tri sina! Dobili smo prostor tri sa tri. Kad se ja presvlačim, sinovi moraju da izađu napolje. I obrnuto. Ovde su kreveti, sto, mala kuhinja..... Tri sa tri sam podelila zavesama. Peć evo stoji na stolici, nema mesta. Goste za slavu primamo na smenu - kaže Milanka Petrović, jedna od onih koji su sklonište pronašli u “Rambujeu”.

Vera Aleksić iz okoline Kline izviruje iza sklepanih vrata od dasaka, išaranih flomasterom. I ona sa troje, ali sitne dece i mužem živi u izbegličkom domu u Rači.

- Deca moraju da budu tiha. Treba dosta živaca da s ostalima živite, a da vas deli samo paravan. A živaca više nema. Sve ovo predugo traje, godinama - kaže Vera
Kupatila su zajednička, vešernica takođe. Sudove peru u zajedničkoj prostoriji. Svuda su tragovi od vlage i buđi. Miloje Živanović, poverenik Komesarijata za izbeglice, kaže da je i ovo dobro kako je bilo ranije. Da nisu stigle izbeglice, kaže, krov koji je bio potpuno oronuo možda nikada ne bi bio popravljen. Uveli su i parno grejanje i obnovili kuhinju gde raseljeni dobijaju obroke.

- Oni su spasli zdanje od konačnog propadanja. Vidite da tragovi prokišnjavanja još uvek stoje, i to u prizemlju. Renoviranje i kada bi hteli da radimo ne bismo mogli bez Zavoda za zaštitu spomenika kulture - kaže Miloje.

Kroz neokrečene hodnike kojima se širi ustajao vazduh trčkaraju deca i mačke, stariji stoje i ćute. Ne znaju šta bi nam tačno rekli. Kažu da su već nebrojeno puta pričali šta im pritiska dušu.
- Navikli smo da nam je nenormalno normalno! To je najgore prokletstvo. Provodimo prividan život. Slavimo, pravimo svadbe, rađamo decu, ispraćamo ih u školu, vrtiće, tražimo posao, obolevamo od svih bolesti, dobijamo unučiće, umiremo... Sve isto kao i normalan svet - kaže jedna od stanarki „Karađorđevog doma“ u Rači.

Pre dve nedelje u jedan od improvizovanih stanova, među četiri lesonita, stigli su tek rođeni blizanci. U hrpi urolanih dušeka, na vojničkom krevetu na sprat, leže dve bebe zamotane u jeftinu ćebad, povezane pletenom plavom trakom.

- Imamo još jedno dete... Kupamo ih ovde u koritancetu jer je hladno u zajedničkom kupatilu - kaže mlada nasmejana majka.

Moldavija prodata zbog dvorca u Rači
- Rumunski kralj, otac Marije Karađorđević, svojevremeno je prodao Moldaviju carskoj porodici Romanov da bi ćerki dao miraz kada se bude udala za Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ona je ovo zdanje namenila da bude sirotište za decu. I jedno vreme to je bilo utočište za siročiće koji su izgubili roditelje u ratovima - kaže Miloje Živanović.

izvor:alo

{jathumbnail off}